Zašto astronauti lebde

Na snimcima sa Međunarodne svemirske stanice astronauti plove kroz hodnike, a kapi vode lebde kao kuglice. Uobičajeno objašnjenje glasi da u svemiru nema gravitacije. To nije tačno.

Gravitacija je i tamo

Stanica kruži na oko 400 kilometara iznad Zemlje. To je malo u odnosu na poluprečnik planete, koji iznosi oko 6.400 kilometara. Zemljina teža je na toj visini oko devet desetina one na površini.

Kada bi stanica stajala na vrhu tornja visokog 400 kilometara, astronauti bi u njoj normalno hodali i bili tek nešto lakši nego kod kuće.

Neprekidno padanje

Astronauti lebde zato što padaju, zajedno sa stanicom i svime u njoj. Kada sve pada istom brzinom, ništa ne pritiska pod, i težina se ne oseća.

Sličan osećaj, na trenutak, poznaje svako ko se vozio liftom koji naglo krene nadole ili automobilom preko prevoja na putu.

Zašto onda ne padnu na Zemlju

Zato što se u isto vreme veoma brzo kreću u stranu. Isak Njutn je to objasnio zamišljenim topom na vrhu visoke planine.

Đule ispaljeno vodoravno padne na izvesnoj daljini. Ispaljeno brže, padne dalje. Pri dovoljno velikoj brzini tlo se, zbog zakrivljenosti Zemlje, izmiče pod đuletom isto onoliko koliko ono pada. Đule tada stalno pada, a nikada ne stigne do tla. Kruži oko planete.

Za nisku putanju ta brzina iznosi oko 28.000 kilometara na sat. Stanica toliko brzo obiđe Zemlju za oko sat i po, pa posada svakog dana vidi šesnaest izlazaka i zalazaka Sunca.

Bestežinsko stanje, a ne bestežinski prostor

Tačnije je, dakle, reći da su astronauti u bestežinskom stanju. Naučnici koriste i izraz mikrogravitacija, jer sićušne sile ipak postoje.

Isto stanje se nakratko postiže i u avionu. Letelica se strmo popne, pa pilot smanji potisak i avion dvadesetak sekundi leti po luku, kao bačen kamen. Putnici za to vreme lebde. Tako se astronauti pripremaju, a tako su snimane i neke filmske scene.

Šta bestežinsko stanje radi telu

• Mišići i kosti slabe, jer ne nose težinu. Posada zato vežba oko dva sata dnevno, na spravama sa oprugama i trakama.
• Tečnost se pomera ka glavi. Lice otekne, a noge postanu tanje.
• Kičma se izduži, pa astronauti u svemiru porastu za nekoliko centimetara. Na Zemlji se vrate na staru visinu.
• Čulo ravnoteže se zbuni. Mnogi prvih dana osećaju mučninu, dok se mozak ne privikne.

Svakodnevica bez težine

• Spava se u vreći pričvršćenoj za zid, jer bi spavač inače odlutao.
• Voda se ne sipa. Pije se iz kesice na slamčicu, a prosuta kap se skupi u kuglu koja lebdi.
• Hrana ne sme da se mrvi. Mrvice bi lebdele i ulazile u uređaje i oči, pa se umesto hleba jedu tortilje.
• Plamen sveće je okrugao i plavičast. Na Zemlji topao vazduh struji naviše i izdužuje plamen, a tamo nema ni „gore“ ni „dole“.

Prvi slobodan let

Američki astronaut Brus Makendles je 1984. godine prvi izašao iz letelice bez sigurnosnog užeta. Udaljio se od spejs-šatla stotinak metara, upravljajući rancem sa mlaznicama. Fotografija usamljene bele prilike iznad plave Zemlje jedna je od najpoznatijih u istoriji svemirskih letova.

Naslovna fotografija: Unsplash