Vuk Drašković i Žarko Laušević bili su prijatelji 30 godina. Družili su se gdje su im život, sudbina i okolnosti dozvoljavale, a posljednji put čuli su se svega nekoliko dana prije nego što će nas slavni glumac zauvijek napustiti u svojoj 63. godini.
Drašković je o Lauševiću i odnosu koji su imali pričao otvoreno, a iz svake njegove riječi vidjelo se divljenje i poštovanje.
– Postojala su dva Žarka Lauševića. Jedan do 1993. i drugi od 1993. pa evo do poslednjeg dana njegovog života. On je napisao: “Rođen sam 1960, a umro sam 1993. godine.” – počeo je Vuk gostujući u emisiji “Kec na jedanaest”.
– Nas je ta tragedija, nesreća, to zlo koje se dogodilo 1993. u JDP i posle toga njemu, zbližilo. Postali smo, zaista, veliki prijatelji. Po izlasku iz zatvora zapala ga je centralna uloga u mom romanu “Nož”, Alije Osmanovića, družili smo se poslije snimanja. Posmatrao sam dva Žarka. Onog pred kamerom, kao Aliju Osmanovića, i Žarka kad izađe ispred kamere, jednog divnog i plemenitog čovjeka, punog bola, koji mu je senčio lice. Volio je da se smije, da šale priča, ali od te 1993. godine on se nikada nije nasmijao čisto, i osmijesi su mu bili osjenčeni tugom i bolom koji je nosio u sebi – istakao je Vuk.
– Veliki književnik je bio, kojeg opet naši mali književnici nisu hteli da priznaju, i nije jedini koga neće da vide – dodao je.
Oni su se viđali i u Americi, gjde je Žarko dugo živio. Ili preživljavao.
– Živio je jako teško, bavio se svakakvim fizičkim poslovima da bi preživio. Družili smo se najčešće kod njega u jednom stanu koji je na ostrvu Ruzvelt Ajlend. To su socijalni stanovi. Tu smo satima vodili razgovore… Filozofske, religijske… Ponajmanje o politici i tome što je njega boljelo, što nije krio, ali ja ranu nisam htio da mu diram, da je povređujem. Sjajne je večere spremao. Kakav je on kuhar bio… Doajen našeg glumišta, sjajan pisac, slikar, šahista, mislilac… Ta tragedija od 1993. je od njega napravila filozofa i mislioca, sa jednog drugog sprata je posmatrao život i mnoge tajne koje mi, kad smo raspojasani, u slavi, ne uviđamo. Ne uviđamo da je ovaj svijet, kakav god da je, sazdan od naizgled nepomirljivih suprotnosti. Jedna bez druge ne mogu. Ne može dan bez noći, bol bez đavola… Ne može da postoji ljubav bez mržnje. Mržnja je tačka poređenja za samu ljubav, da bi pokazala svoju superiornost – istakao je Vuk.
Ko je bio bolji u šahu, zanimalo je voditelja.
“Otišao je iz bolnice da dosnimi “Kalkanske krugove””
– Bolji je bio on, mada mu to nikad nisam priznavao. Posljednji naš duel koji smo imali dobio je ubjedljivo. Za šahovskom tablom smo zaista bili kao na frontu. Ja ne volim da gubim, on ne voli da gubi. Zadnji put me je zaista dobro smlatio i željno sam iščekivao revanš… Desilo se sa njim šta se desilo, nije to bilo doba za revanš. Mada, da sam ga tražio, on bi ga pružio, mada ja nisam hteo u tim okolnostima da zakazujem revanš. Kako da ga zakažem, kad je on bio sav u bolovima… On je u bolovima snimao celog “Ruskog konzula”. Mislim da je i “Kalkanske krugove” snimao bolestan, ali bio je tvrdoglav. Na svoju štetu. Nikada nije hteo da nešto počne, a da ga ne završi. Pa neka košta koliko košta. On je, po snimanju “Ruskog konzula” otišao u bolnicu, ali je nekoliko scena ostalo nedovršeno. Ali, jednog dana kada mu je bilo bolje, on je rekao lekarima: “Uopšte me ne interesuje, ja idem da dosnimim “Kalkanske krugove””. I otišao je iz bolnice. Neverovatna tvrdoglavost u njegovoj odlučnosti, da ono što je počeo mora da dovrši – kazao je Drašković.
Laušević je pisao i pjesme, a čast da pročita neke od njih imao je upravo Drašković.
– Pročitao sam nekoliko njegovih pjesama i sjajne su… Sve što je on napisao je sjajno. Pjesme spadaju u žanr koji se teško može prepričavati. Mislio je i o ljubavi, o smislu, besmislu, mržnji, o nebu, sudbini… Ima nekih stvari koje se ne mogu prepričati. Zarko je upravo tako pisao. “Godina prođe, ali dan nikad”… Koji je to naslov… – oduševljeno je govorio Vuk o svom prijatelju.
Govorio je Vuk i o tome što je Žarko poslednjih godina imao mnogo uloga.
– Žurilo mu se, strašno, jer on je petnaest godine bio odvojen od onoga za šta je živio. Iako je, u nekom smislu umro te 1993. godine, živio je za svoje uloga. Petnaest godina je bio odvojen ne samo od filma, pozorišta, nego i od zemlje koja ga je rodila. Kada se vratio, mnogo mu se žurilo da nadoknadi propušteno. Dugačak je spisak filmova samo koje je u posljednje vrijeme igrao… – rekao je Vuk.
“Vuče, biće dobro…”
Na pitanje kada su se posljednji put čuli, Vuk je kazao:
– Bogami, nekoliko dana prije njegovog odlaska… Samo nekoliko dana. I, nevjerovatno, samo što sam izgovorio “Žare…”, odgovorio je: “Vuče, biće dobro”.
Pričao je i o Žarkovoj ljubavi i dobročinstvu prema ljudima oko sebe.
– Mnogo je više ljudi koje je on volio, od onih koji su voleli njega, jer i među onima koji su ga voljeli… A to je opet svojstveno njemu, naročito u branši njegovoj, bilo je dosta i zavisti, jer je uvijek zavist okrenuta prema bližnjem. Pilot zavidi pilotu, ljekar ljekaru, pisac piscu… – rekao je.
(Telegraf.rs)